Predstava je počela nekom nezapamtivom izjavom umesto koje sam, iznenađujuće, čuo onu čuvenu frazu iz pesme Ane Nikolić: “Sedim tako nešto i razmišljam kako nam je bilo lepo… Bitno da je nekad bilo lepo.”
Ovakvim početkom zapisa nastalog povodom gledanja Antigone u Beogradskom dramskom spajam duh estrade tojest domaćeg popa sa aktuelnim pozorišnim folklorom.
Pod jedan: ne tražite smisao u pozorištu niti u slušanju predstava, što ne znači da ga tamo nećete naći.
Pod dva: postoji modna kolekcija Antigona by Givenchy.
“Vi želite da budete srećni ali ima i važnijih stvari,” izgovoriše.
Ako je išta vidljivo iz raznoraznih pozorišnih obrada Antigone, to je činjenica da bi najobičnije preusmeravanje fokusa sa centra moći – ma šta i ko on bio – drugde obezbedilo takozvanu slobodu za kojom traga i sam glavni lik.
Ne baviti se takozvanim autoritetom (i njegovom represijom, kompleksima itd), nego živeti kao da te žalosne autaritarnosti uopšte i uopće nema, kao da ne postoji, jer ne postoji ako joj ne damo pažnju.
Ovo “otkriće” može da opravda dosadu koju najčešće emituju predstave, bile one Antigone ili ne :)
Moraće ulogu da odigra do kraja, ali neće, i u tome da neće morati (iako možda misli da mora) je njen/naš spas/izlaz iz zamke/kaveza/civiliziranosti/tesnobe/pravila/zarobljeništva/pokornosti.
U besu koji emituje Antigona (likovi/glumice koje viču i vrište jer su tako izrežirane) je poruka da autoritarnost na kraju nema veze sa (društvenim) polom, pa tako i feminizam (izam) skoro uvek znači egzibiciju moći, navodno ženske, a u suštini aseksualne jer moć kao manifestacija prisile ne može biti seksualizirana niti seksi niti zaista potentna.
“Ženska” moć je jednaka njenoj “muškoj” koleginici – obe su ista metafora smrti odnosno praksa gušenja življenja, prvo u sebi a onda, ako je moguće, i u drugima, drugim rečima, žena sme a muškarac ne, i obrnuto.
Antigona je “anti” u nekro smislu sve dok ostaje verna antičkom modernizmu – onom modernom koje propagiraju Aristotel i njegovi zapadnjački dogmatori (te producentski trending) uništavajući tako teatar u značenju javne svetkovine ili praznovanja.
Antigona je “anti” u afirmativnom smislu samo onda kada (u)ćuti, kada se ne izvodi, ne prikazuje i ne ekranizuje – kada se performira u sebi.
Antigona je ili raspad sistema ili ništa, ne u smislu revolucije, već u smislu samootkrivanja sopstvenog potencijala.
Antigona se mora osloboditi matematike i postati muzika.
Vaša (lična) Antigona vam može otvoriti vrata ništavila, može vas razbaštiniti i uvesti u nirvanu.
Ugasiti, utišati, uhvatiti se za ruke, zaigrati kolo.
…………………
Sofokle: Antigona. Režija: Diego de Brea. Beogradsko dramsko pozorište, 8. jun 2022.
Vaša podrška je dragocena <3
Donirajte mesečno 2€ ili više
Donirajte iznos po želji
PayPal