Изван

Оглед о авангардности

Важно је успостављати контекстуалне везе између актуелних друштвених проблематика и онога што зовемо авангардношћу. При томе обратити пажњу на привидности и отуђености које су уобичајене при промишљању појава кроз историјску оптику.

Овај оглед се развија кроз седам подцелина. У првој, насловљеној Средиште на периферији, посматрамо та два појма као двојство да би их разумели као суштинску симбиозу. У другој, насловљеној Амбиваленција у разумевању авангардности, усредоточујемо се на утицаје поља, у којем или изван којега се одвија извесно стваралаштво. У делу О инверзији говоримо о кључни симулакрумски операцији – извртању појмова. Затим дефинишемо Шта је авангардно, па онда говоримо о проблематици историзације у делу Наратив и поезија, док у делу Ситуирање у заједништву наглашавамо сам смисао односно потребу за смислом нечијег авангардног чина – преко аксиома: авангардност није ствар егзотике него је реално поетично. Седму подцелину под насловом Бесконачност посвећујемо специфичној вези коју је могуће остварити у авангардном раду, вези између Немогућега и фактичности.

Средиште на периферији

Многи верују да из средишта империје долази одлучујући утицај на живот који се одвија на њеној ивици. Такво уверење је одраз одбацивања способности за успостављање сопствене моћи без обзира на тренутне спољашње чиниоце, односно мирења са подређеношћу, са скрајнутошћу као усудом.

Говоримо о империји као структури са више аспеката: физичком (владавина корпоративизма у формалним демократијама, повезана са затвореношћу територија и херметичношћу савезништава); психолошком (утицај широко распрострањеног пирамидалног управљачког устројства на доживљај света и међуљудских односа); моралном (империјални модел је утемељен на одбацивању кодекса части, односно на огољеном материјализму); и колективном аспекту (империјална тежња ка потпуном одбацивању јавног се одражава на све видове удруживања и организовања заједничких животних потреба). Империјалну структуру је могуће интернализовати, усвојити је као подразумевајућу, па се тако и одрећи, унутар друштвеног устројства, сопствене одговорности за скраћења слободе у заједници, а у циљу искључиво личног преживљавања, удобности, богаћења (јер „ја само радим свој посао”).

У складу са логиком скрајнутости, која посеже у саму психосоматику појединца, дозвољена је искључиво привидна сувереност, и то само на личној равни, буквално на равни тела – само на тој равни се и промовише „слободна воља” при избору полног идентитета или права на абортус –, чиме је тело легалистички ослобођено, док је у стварности подвргнуто осамљивању односно отуђењу. Истовремено је било какво утврђивање колективног идентитета представљено као назадно (конзервативно, традиционалистичко, националистичко), а свако позивање на природне законитости, нарочито на трансцендентност духа, је непожељно. Под колективним идентитетом ту не мислимо на онај који се заснива на уносном удруживању (на пример у корпоративном спорту или невладничким бизнисима), већ на неутилитарно колективно (скупно), ситуирано изван симулакрумских законитости и схваћено као опште место и простор (за) било кога. Ту под ситуираним, или ситуационираним, мислимо на умештеност неког извођења у ситуацију коју извођач свесно ствара заједно са/међу у њој присутним другима.

Препуштање суверености неком виртуелном ауторитету је могуће када средиште и периферију доживљавамо као двојство. Те антиподе је, ипак, могуће разумети и као специфичну симбиозу.

Актуелна империја је децентрализована на нивоу сопствених кључних функција намењених одржавању техно-фармако-војно-банкарског глобализма,¹ који је заснован као „коначно решење” за укроћивање непредвидљивих видова човекове егзистенције. Та функционална децентрализованост устројства – никако је не смемо поистовећивати са децентрализацијом у контексту колективног одлучивања – нас опомиње на чињеницу да видљиви субјекти моћи имају пре свега перформативну функцију, док њени мање видљиви управљачи имају режијски утицај на социјално ткиво.

Перформативност субјеката моћи се огледа пре свега на равни пропаганде која се често заснива на потезима и облицима извођења који су иначе карактеристични за сценске и визуелне уметности. Сценска појавност (привидних) представника народа, шефова корпорација или (формално) јавних тела намењена је стварању психолошког утицаја на „циљну публику” – убеђивању гласача, купаца, односно гласача-купаца. Одвајањем ове перформативности од режије управљачи моћи себи обезбеђују недодирљивост док смишљају планове за продубљивање глобалистичке агенде, односно удобност коју не сме да угрози њихово ма какво делање, а које почива не само на кршењу постојећих конвенција – којима се повезују уставност и слобода –, већ пре свега постулата човечности. Човечности коју негујемо изван правне артикулације забрањеног и дозвољеног.

Устројство јесте хијерархијско, али ту хијерархију карактерише хистерична несталност пошто се не темељи на поштовању међуљудске динамике, а камоли на кодексу части, већ на изразито материјалистичком шпекулантству. Из овога закључујемо да је погрешна представа о империји као некаквој чврстој логичкој структури. Флуидност функција империје је доведена до апсурда, што повратно утиче на њену делотворност. Знаци слабљења њеног кључног – антисоцијализацијског – учинка су видљиви, па су зато и нужне сталне иновације начина одржавања њене управљачке структуре.

Из те перспективе можемо да сагледамо сопствени колонијални положај. Колонизоване средине – номинално самосталне државе а уствари вазалне префектуре – дозвољавају себи да буду подређене од стране наводног центра, то јест оне некадашње европске дивљине, северозападно од рано неолитских човекових хабитата у Винчи и њеној широкој околини (подручје данашње Србије и делови Бугарске, Босне, Румуније и Македоније), где је археолошки доказано најмасовније и технолошки изразито најнапредније урбанизовано су-живљење (у поређењу са другим познатим праисторијским цивилизацијама).

Колико је данашња цивилизација „развијена”? Фикционари промовисани од стране горе поменуте режије тврде да је већ дошао „крај историје” те да ће цивилизација ускоро постати „трансхуманистичка”. Поред свеопштег рата, одликује је и демонтажа образовних и научних система који су засновани на фактичности, проверљивости и пре свега експерименталности, у смислу праксе сталног проверавања важећих постулата, а на основу пожељне сумње у веродостојност наученог (стеченог знања) и оправданост процедура, на пример медицинских. Такозвана болоњска реформа високог школства је заправо операција затирања студентове (студента видимо као истраживача-ученика) потребе за оном инвентивношћу која није искључиво утилитарна (која се „не исплати”). Подсећа на југословенску реформу средњег школства којом су тадашњи марксистички функционери наметнули такозвано усмерено образовање. Болоњска реформа је део шире колонизацијске операције јер се остварује чак и на територији Србије која није званично део империје (у којој је иначе била озакоњена по аутоматизму административних указа званих директиве, као у комесарском „комунизму”). Можда су управо директиве „Европске” комисије – која је комесаријат Уније а не Европе – оно што кључно (психолошки) доприноси слици о „центру” као баналном командном врху једног пирамидалног устројства. И можда баш зато јер је пирамидално управљачко устројство у колизији са идејом јавности, односно представља идеолошку и духовну супротност ризомскости заједништва.

Важно је подсећати се шта је и одакле је био довучен претежни део садржине париских, лондонских и берлинских музеја, као и одакле и из каквих околности у „развијен свет” долазе сировине, енергенти и радна снага. Познавање ових више или мање пажљиво замаскираних чињеница је полазиште ослобађања колонизованих од самопорицања.

Пад утицаја западњачког етноцентризма² се глобално испољава као психопатолошки – садистички – перформанс интересног удружења „надљуди”, плутократа, оператера финансијских утврђења, за које је карактеристично да „послују” стремећи ка потпуној аутоматизацији односно ни мање ни више него укидању живота (укључујући и њихове сопствене), јуче у виду Јасеновца а данас у актуелним облицима биотехнолошког затирања.

Стварно средиште, за разлику од колонизаторове и поданикове пројекције средишта, има нематеријалну основу, због чега је несхватљиво унутар симулакрумске логике. То средиште је на нефизичким рубовима, у нефизичком простору. У њему се одвија сво стваралаштво које премашује канонизовану уметност, укључно са авангардном.

Амбиваленција у разумевању авангардности

Авангардност је амбивалентан појам, често коришћен у циљу интеграције (припитомљавања) продорне креативности – као некакве клиничке егзотике – у надзирану „стварност”, односно симулакрумски привид стварности. Тај привид називамо пољем, имајући при том у виду административне (репресивне) ограничености такозване културе, које осветљују Бурдје, Хауг, Пекић³ и Сартр.

Пројекција авангардности у поље, изведена тако да поље није угрожено већ, напротив, ојачано, одражава психопатологију стратегија капиталско-културног присвајања, некада названих „револуција”, па затим „транзиција”, па онда „зелена агенда”. Те велике речи невешто прикривају заједнички именилац психопатологије: непрестани рат. Рат је истовремено и последица и мотор кастне управљачке структуре поља, засноване на потреби по грабљењу расположивих ресурса који доносе разне врсте добити, било материјалних или симболичких. Присвајање је начин добијања најразличитијих средстава, укључујући и туђа интелектуална и уметничка достигнућа; то је начин који искључује стваралачки рад оног који присваја, јер он се посвећује искључиво преузимању стваралаштва неког другог. То је могуће само на основу физички и административно насилних интервенција у животе других (у њихову животну околину, социјалне везе, тела, психу). Колонизација се заснива на таквим захватима, а они се се све више биотехнолошки усавршавају и све интензивније естетизују.

Стратегије присвајања су изводљиве онда када је на неки начин прихваћен привидни раскол између средишта и периферије. Идеална околност за присвајање је када је та подела психолошки усвојена од стране потенцијално подређеног мноштва. Због прихваћене представе о неоспорни доминацији завојевача (на подручјима трговине, науке, школства, индустријске производње, забаве…) долази до свесног подређивања његовим агендама као нечему што би, чак, требало да обезбеђује просперитет. Та подређеност подсећа на стокхолмски синдром. Завојевач се данас зове инвеститор. Сама обавештеност о искуствима претходних генерација са истим окупатором по правилу не зауставља настављање окупације у њеним осавремењеним видовима.

Потенцијал авангардности као отпора се најчешће испољава онде где је колонизација најочигледнија и најрадикалнија. Отуда на такозваној периферији сусрећемо експерименталне радове којих у такозваном центру нема. Говоримо о стваралаштву које се артикулисано изводи у социјалном контексту и које је одраз живости колонизованих средина (за разлику од, на пример, привидног експериментисања са суштински изолованим телом у холивудизованом body-artu).

Дишанов покушај интервенције са писоаром је био последњи експлицитно видљив авангардни чин у западњачком псеудојавном простору. Његова видљивост је била омогућена да би перформативно драматично обелоданила коначну забрану слободе на територији која ће се и даље продавати као светионик просперитета заснованог на разнобојним правним регулативама, које одражавају схватање слободе као нечег коначног, мерљивог и дељивог на појединачне категорије. Дишанова интеграција је широко отворила врата ономе што се у пољу назива речју contemporary – магловитом „савременом”, никад ситуираном, које се дословно успут, одмах и неодложно смешта у дозвољену историју. То „савремено” је представљено као једна (од) категорија ишчупаних из модерности, из континуитета. Прекиди између временски и теоретски одређених категорија су нужне да би историзација – као колонизаторска операција – уопште била могућа.

Израз „источна авангарда” је био уведен у академски наратив без суштинског образложења саме потребе за таквим територијалним разграничењем. Тај тескобни израз није у складу са ослобађајућом напетошћу појаве која се темељи на универзализацији стваралачког израза. Додавањем префикса „источна” нам бодовани⁴ теоретичари уствари сугеришу наводну разлику између добра и зла – демократије запада и тираније истока, с којом би тако означена уметност требало да се обрачуна. Исток⁵ се уписује у империјалистичку историју као некаква посебност, ниша, егзотична територија, а сваку такву територију је потребно интегрисати односно уклонити њене посебности, дакле глобализовати. „Тамо” треба отворити мекдоналдсе, исцрпсти рудно богатство преко агресивних корпорација и њихових прљавих технологија, а у дозвољену историју уписати тамошња изабрана и по поље безопасна (понекад привидно критичка) уметничка дела.⁶ Занимљиво, у историјама уметности се не појављује кованица „западна авангарда”. „Источна авангарда” је једна од измишљотина које су у повременој употреби у веома уском кругу пазитеља поља, ирелевантна је дакле у контексту живог стваралаштва.

Категоризације нас само подсећају на чињеницу да продорни стваралачки поступци одражавају вишеслојност виђења уређења света односно питања заједништва. Авангардност је у том контексту оно што упозорава на прикривену тиранију цивилизованости у којој је авангарда уврштена међу жанрове да би постала активност без покретачког потенцијала, празна естетика. Та амбиваленција у разумевању авангардности нас опомиње на скученост поља и истовремено представља најважнији разлог за саморефлексију њених (потенцијалних) протагониста.

Бити авангардан значи бити свестан искључне функције поља и узимати га за предмет посматрања.

О инверзији

Авангардност једног стваралаштва повезујемо са његовом аутономношћу, па тако наш поглед не може да заобиђе шизоидно схватање аутономије уметничких активности као „права” које је наводно обезбеђено унутaр „владавине права”. Шизоидност проистиче из дискрепанције између суштине аутономности – као атрибута нецивилизованог остваривања слободе у заједништву – и легалистичког аутоматизма. Аутономност не може бити „обезбеђена” јер је искључиво ствар избора: бити нецивилизован. Аутономност се дакле измиче свакој нормализацији, која иначе почива на операцији извртања значења о којој говоримо у наставку.

Како се, у ситуацији-представи, један уметнички перформатив сучељава са симулакрумском празнином? Одговор тражимо тако што се непрестано питамо шта је функција а шта контекст нечега; тако што промислимо о одређеној функцији у одређеном контексту и тако што је осетимо.

На овом месту је важно освестити потенцијал празновања. Празновање се остварује у смислу генеричког изражавања одређене унутрашње потребе извођача током извођења у контексту заједништва. Плес је на пример ритуална радња у оквиру дневне рутине неких светилишта, музицирање и групно певање је део сеоских колективних радних активности познатих као мобе, или локалних свечаности на одређен дан у години када заједница у славу свога свеца приређује вашар. Публика је у том контексту ирелевантан појам јер и не долази до поделе на извођаче и гледаоце, нити се полази од те поделе (која је устаљена у позоришту и на приредбама у пољу).

Позориште које функционише у пољу представља део његове реалности. Свесно је лишено потенцијала празновања (у прилог томе иде инфлација „фестивала”⁷), не може да се актуелизује у сензуалном смислу, не може се дакле остварити у смислу истинског повезивања присутних, нема капацитет за манифестовање интелеката и духова уживо иако се претвара да је жив догађај. Можда је понекад означено као авангардно, али нас никуда не води. Тек освешћено ситуирање тела као шареноликих присутности на једној позорници – позорници која није само изложбена површина већ нешто друго – може да оправда значење префикса avant-. Између тих присутности се мора успоставити жива размена говора, као говорења у најширем смислу, које није ограничено њиховим функцијама гледалаца и извођача (а које неспорно увек и упоредо постоје). На позорници изван (изнад, преко, испод) поља.

За поље карактеристичну операцију којом се изврће значење појмова и логичких закључака, односно маскира баналност купопродајне матрице, називамо инверзија. Инверзија је често откривено или метафорички најављена, па се тако на пример један од кључних финансијских фондова који раздржављеним државама омогућује бесконачно задуживање зове Vanguard. Инверзија је примењена кроз измишљање специфичних начина изражавања односно говорења⁸ којима се покушава прекинути било каква освешћена повезаност са структуром, смислом и функцијом различитих феномена, односа и релација, односно наметнути одређене категорије дозвољеног и забрањеног.

Појам авангарде је изврнут онда када је схваћен као жанр, као нешто што је у функцији виртуелне стварности, привидног плурализма, кобајаги загарантоване уметничке слободе у пољу, самодеструктивне „слободе” у којој се није могуће ситуирати.

Постоји идеолошка разлика између афирмације прошлости, кроз утврђивање празнине појма „историјске авангарде”, и изворног изјављивања у садашњости – стваралачке присутности у контексту заједништва. Са освешћивањем те разлике почиње препознавање наратива о авангарди као мимикрије и декорације хегемоније поља, препознавање операције инверзије.

Хегемонија је одраз чињенице да је управо поље кључни фактор колонизације. Оно жели да се стално шири, дакле да заузима незаузете просторе мишљења и продукције. За потребе операције ширења мора бити обезбеђена чврста унутрашња структура, односно строго хијерархијско, тако рећи аутоматизовано управљање. Да би хегемонизам актуелних видова колонизације био стабилан, мора и поље, као уигран механизам надзора и присвајања, бити стабилно. За стабилност је веома важна улога културе као, дословце, дисциплине која пре свега доприноси одстрањивању фактичности као битне сметње односно препреке на путу ка потпуној извештачености (артифицијелности) друштвених односа. Иза бљештаве амбалаже зјапи празнина одбачене свести о функцији онога што би требало да буде садржина паковања – како физичког паковања производа (који се продају као слике, обећања, статусни симболи итд.), тако и естетизованих активности (здравствених, образовних, пољопривредних итд.), претворених у отуђене профитабилне услуге. Код свих ствари треба помислити на однос између форме и садржине (Хауг, стр. 207), упркос цензури тог мисаоног чина коју на разне начине изводи поље да би сачувало хегемонију.

Операција инверзије је меко озакоњена тако што је уткана у најразличитије механизме за обраду „стварности” – унутар научног, школског, медицинског и других апаратуса. У жељи да буде невидљива, она се по потреби оправдава у оквиру сталног ванредног стања у коме (би требало да) се налазе житељи богатих „демократија” због разних претећих „опасности”. Истовремно исте те „демократије” стварају и подстичу стварно ванредно стање – другде. Да ли је бодована мисао уопште мисао? Шта нам о високом школству говори његов систем оцењивања ECTS, отворено назван речју кредитни? Да ли шифрована дијагноза доприноси суштинском оздрављењу? Корпоративна позадина инверзије је изашла у први план.

Шта је авангардно

Функција поља на које се позивамо је урамљивање онога што је у њему одређено као култура, укључно са систематизованом авангардом. Поље је, такође, референца⁹ и за ону авангардност која није систематизована – јер је способна да примети и прочита говор инверзије, да увиди њен учинак.

Авангардно је оно стваралачко делање током кога присутни преобликују једну ситуацију на начин који није само перформативан, већ је пре свега израз саме конфигурације заједништва из које проистиче инвентивни (и самим тим експериментални) квалитет перформатива који се истовремено, уживо, премешта у неки Изван. Ово ситуацијско премештање одражава сваку авангардност.

Авангардно делање није никада реакција на тоталитарност поља, већ се активно позиционира, боље речено распростире, изван њега. Поље је иначе изразито материјалистичка творевина, па је удруживање његових актера засновано на отуђености. Изван поља је оно што не припада отуђивачкој хијерархији материјализма. Социализација се дакле увек одвија у неком Извану.

Веза између перформатива и заједништва – у коме нема статуса разлике која би произлазила из озакоњене такозване различитости – одражава тежњу ка одмицању од материјалног и има одлике поетичног. Та веза, тај прескок у поетично, се остварује, упризорује и одсликава на разнородним равнима социјализације. Тако настају поезије у више или мање масовним облицима, изразно разнолике и понекад формално сличне ономе што иначе зовемо уметношћу у жанровском, канонском, културолошком и колонизацијском значењу.

Те поезије су фрагментарно укључене у улични кодекс, у андерграундски израз, етно-музички поп, обичаје, прославе, тиктокерске клипове и клупске амбијенте ретких стварних локуса. Те поезије одступају од логике поља уметности, неухватљиве су за потребе историзације, а међусобно се ризоматски повезују те тако чувају и подижу потенцијал премештања у Изван. За те поезије је карактеристично да нешто руше, просто зато што су изворне само онда када, између осталог, пружају отпор, што је у сазвучју са Батајевим виђењем суштине поезије (Батај, стр. 84). Притом се, у контексту којег овде афирмишемо, не ради о антагонизму између отпора и устројства (на почетку овог дела есеја смо утврдили да авангардно делање није реакција), већ о изумевању Немогућег и напуштању (отпуштању) „могућег” – схватању онога што је канонизовано (допуштено) као нечег небитног.

Наратив и поезија

Означавање продорног стваралаштва кованицом „историјска авангарда” је део покушаја језичке односно идеолошке неутрализације авангардности унутар дисциплине историје уметности и њених псеудоистраживачких рукаваца.¹⁰ Поље уметности се у умешта у симулакрум као специфична ограниченост која се изразито наслања на историју, не на фактичну, него на дозвољену историју. Историзација, као услов опстанка поља уметности, је кључна операција коју изводе његови одржаваоци, операција ограђивања. Историја-фикција, произведена у колонизацијском контексту, намећући временски лук (симулацију стварности) покушава да прекине континуитет живљења (стварности). Њени наративи служе систематском слању поезије авангардног рада у прошлост, из дискурса у архив, из ситуације у приказ, из сада у симулацију. Поље производи оне наративе који се никада не (до)тичу његовог устројства и тако покушава да се одбрани од критике која је на њега усмерена. Та пасивно агресивна метода је суштински репресивна, а прикрива се улепшавањима на нивоу начина управљања и сензоријалног обликовања купопродајних и симболних трансакција, као и сублиминалном пропагандом.

Препознавање репресивности устројства, које жели да остави утисак оазе многих прилика, је кључно за ширење перцепције стваралаштва у заједништву, као и за физичко ширење¹¹ тог стваралаштва. Говоримо о ширењу које се остварује где год и када год је смислено ситуацијско премештање (поменуто у 2. ставку дела Шта је авангардно) које произилази из реалности и потенцијала ситуације у одређеном простору. Ширење је дакле реализовано без обзира на унутрашње законитости поља. Наративи устројства могу бити релативизовани већ самом афирмацијом поезије, а обеснажени њеним ситуирањем.

Ситуирање у заједништву

Авангардност није ствар егзотике нити некакав ексцес у реалном, већ је реално поетично у ексцесности биополитичког симулакрума. Овај аксиом произилази из четири постулата:

1
„Прихватање различитости” је осмишљено као облик бизниса који би требало да сакрије и уједно оправда неједнакост на којој се поље заснива. У њему се сва егзотичност – у смислу веродостојности, посебности, изворности, непоновљивости, изузетости ποίησις из симулакрума – премешта са равни чулног на раван самодовољног перформативног;¹² егзотичност је, дакле, прерађена, укроћена, одстрањена из интеракција, тако рећи из живота, и послата у „културу прихватања”. Авангардност није део „културе прихватања” јер се ситуира, како у самој себи тако и у заједништву које проистиче из интелигенције племена у кретању, као стално узајамно усклађивање духова, као стваралаштво на пресеку хоризонтале и вертикале.

2
Оно што прави (одређује) разлику између продукције у пољу и стварања у Извану је присутност. Особина Извана је немерљивост, непребројивост. Његова естетика је утеловљена и раз-теловљена на начине које није могуће комодификовати, поробити.¹³ Присутност, остварена у уметничком раду и освешћена у конкретној ситуацији, одређује авангардност као специфичан став којег није могуће асимиловати.

3
Схоластичка тумачења авангарде не узимају у обзир парадигме присутности и ситуацијскости, због чега остају заглављене у дозвољеној – нефактичној – историји као небитне из перспективе ситуирања живљења, једнако као и сама прошлост. Авангардност у суштини није могуће тумачити. Можемо је докучити само онда када смо у њу уплетени искуствено – тактилно, кретњом, вокално –, када је дакле наша когнитивна перцепција чулно повезана са општим местом настанка авангардности.

4
За разлику од канонизоване „савремене уметности” авангардност није ствар самодовољне досетке, голе дистракције, већ је ствар структурне парадигме, општег места. Она је поетска структура која ствара изворну и непоновљиву¹⁴ атракцију.

Бесконачност

Код цивилизоване уметности – оне која не може да запева – увек можемо препознати једну присилну коначност. Нагомилавање коначности производа именованих речју уметнички је суштина архивирања – операције којом се подстиче отуђење односно постварење (реификација, опредмећивање) стваралаштва да оно не би пореметило устројство поља. Пошто не може да архивира нешто тако неухватљиво као што је једна поетска структура, музеј просто не може да прогута авангардност. Његова празнина је онтолошки тамна упркос свим рефлекторима који осветљавају изложбе.

Авангардност значи досегнуту бесконачност коју није могуће изложити унутар коначности презентационих формата, жанрова и наратива.

Суштина естетике авангардности је у непрестаном изумевању поетичне дефиниције сопственог смисла, увек повезане са реалностима (структурностима) ситуација у којима тај смисао ниче. У контексту бесконачности није могуће фиксно дефинисање, изведено преко историјске нарације (које је иначе уобичајено у пољу), зато авангардност није могуће естетизовати од споља. А „од изнутра” би такав покушај био апсурдан, јер у Извану нема двојности као што је та између унутрашњости и спољашњости нечег ограниченог (захваљујући којој настаје разграничење између споља и изнутра).

О авангардности као одређености можемо да говоримо само док се на неки начин позивамо на симулакрумску коначност. Чим то позивање напустимо та одређеност постаје сувишна, што значи да се не бавимо било каквим тумачењем, већ кроз активно посматрање једноставно оснажујемо сопствену присутност. Таква одлука и такво учешће су усклађени са ставом:

Авангардност није могућа у пољу. Немогуће је њен аксиом који је одређује као уткану у фактично – свесно изузето из привидно стварног –, као нешто стално, епско, као појаву иманентну неозакоњеном стваралаштву, извођењу, остварењу Закона.

_________________

Литература и извори

Батај, Жорж. Књижевност и зло. БИГЗ, 1977.

Bourdieu, Pierre. Na televiziji. Krtina, 2001.

Jelesijević, Nenad. Spoprijem z neoavantgardo. O arhiviranju neoavantgarde ob knjigi Avantgarda v vzvratnem ogledalu. Časopis za kritiko znanosti, letn. 35, št. 227, 2007, str. 229-230.

Пекић, Борислав. Двомисао. borislavpekic.com, 2007.

Сартр, Жан-Пол. Портрети. Нолит, 1981.

Томић, Зорица (интервјуисана). Лучић инсерти: Суочавамо се са историјским феноменом. YouTube, 13.2.2024, цит. од 10ʼ40”.

Хауг, Волфганг Фриц. Критика робне естетике. Истраживачко-издавачки центар ССО Србије, 1981.