Predstava je počela nekom nezapamtivom izjavom umesto koje sam, iznenađujuće, čuo onu čuvenu frazu iz pesme Ane Nikolić: “Sedim tako nešto i razmišljam kako nam je bilo lepo… Bitno da je nekad bilo lepo.”

Ovakvim početkom zapisa nastalog povodom gledanja Antigone u Beogradskom dramskom spajam duh estrade tojest domaćeg popa sa aktuelnim pozorišnim folklorom.

Pod jedan: ne tražite smisao u pozorištu niti u slušanju predstava, što ne znači da ga tamo nećete naći.

Pod dva: postoji modna kolekcija Antigona by Givenchy.

“Vi želite da budete srećni ali ima i važnijih stvari,” izgovoriše.

Ako je išta vidljivo iz raznoraznih pozorišnih obrada Antigone, to je činjenica da bi najobičnije preusmeravanje fokusa sa centra moći – ma šta i ko on bio – drugde obezbedilo takozvanu slobodu za kojom traga i sam glavni lik.

Ne baviti se takozvanim autoritetom (i njegovom represijom, kompleksima itd), nego živeti kao da te žalosne autaritarnosti uopšte i uopće nema, kao da ne postoji, jer ne postoji ako joj ne damo pažnju.

Ovo “otkriće” može da opravda dosadu koju najčešće emituju predstave, bile one Antigone ili ne :)

Moraće ulogu da odigra do kraja, ali neće, i u tome da neće morati (iako možda misli da mora) je njen/naš spas/izlaz iz zamke/kaveza/civiliziranosti/pravila/zarobljeništva/pokornosti.

U besu koji emituje Antigona (likovi/glumice koje viču i vrište jer su tako izrežirane) je poruka da autoritarnost na kraju nema veze sa (društvenim) polom, pa tako i feminizam (izam) skoro uvek znači egzibiciju moći, navodno ženske, a u suštini aseksualne jer moć kao manifestacija prisile ne može biti seksualizirana niti seksi niti zaista potentna.

“Ženska” moć je jednaka njenoj “muškoj” koleginici – obe su ista metafora smrti odnosno praksa gušenja življenja, prvo u sebi a onda, ako je ikako moguće, i u drugima, drugim rečima, žena sme a muškarac ne, i obrnuto.

Antigona je “anti” u nekro smislu sve dok ostaje verna antičkom modernizmu – onom modernom koje propagiraju Aristotel i njegovi zapadnjački dogmatori (te producentski trending) uništavajući tako teatar u značenju javne svetkovine ili praznovanja.

Antigona je “anti” u afirmativnom smislu samo onda kada (u)ćuti, kada se ne izvodi, ne prikazuje i ne ekranizuje – kada se performira u sebi.

Antigona je ili raspad sistema ili ništa, ne u smislu revolucije, već u smislu samootkrivanja sopstvenog potencijala.

Antigona se mora osloboditi matematike i postati muzika.

Vaša Antigona vam može otvoriti vrata ništavila, može vas razbaštiniti i uvesti u nirvanu.

Ugasiti, utišati, uhvatiti se za ruke, zaigrati kolo.

…………………

#antigona #beogradskodramsko #anti

Sofokle: Antigona. Režija: Diago de Brea. Beogradsko dramsko pozorište, 8. jun 2022.

performans možete podržati dobrovoljnim prilogom (paypal, kartica) ili pišite za dogovor. Hvala.