Povod za ovaj esej je takoreći generička predstava Psovanje publike po ideji i zapisu Petera Handkea iz 1966. godine. Već više od dve decenije je afirmira KPGT – onaj beogradski teatar u kome jedna veoma živahna mačka ne samo stanuje, nego i po miloj volji ulazi u predstave, u njima se skriva i iz njih istrčava kao živo oličenje iznenadnog oneobičavanja običnog.

Upravo aktivnost te mačke (ili možda više njih) je ono što me je prilikom boravka u KPGT-u i gledanja nekoliko predstava podsetilo na duboko ukorenjen specistični duh naših društava, na sva (ne)moguća isključivanja i separacije koje podrazumevaju i onu – za scenske umetnosti – ultimativnu isključivost: publika je jedno, a izvođači su nešto sasvim drugo.

Specizam (na engleskom: speciesism) je veoma univerzalna odrednica (rekli bi univerzalnija od rasizma) koja govori o patološkoj potrebi životinje zvane čovek (na slovenačkom: človeška žival) da potčinjava sve životinje koje nisu čovek (a što nikako ne isključuje sistemski razrađeno podređivanje među samim ljudima). Specizam je drugo ime čovekove opsednutosti razvrstavanjem (na vrste, rase, klase itd.) za potrebe pokoravanja, iskorišćavanja i, svakako, sadističkog iživljavanja nad pokorenima.

Nečovečje životinje su tako masovno kontrolisane i eksploatisane da je čak i sloboda onih koje imaju sreću da nisu zarobljene u kavezima, na farmama, u akvarijumima, ribnjacima ili laboratorijama postala prilično relativan pojam. Slobodni vodeni organizmi su izloženi brutalnom hemijskom zagađenju i plastičnom otpadu, ptice mikrotalasnom zračenju, srne smrtonosnim žiletskim žicama na granicama Evropske unije, medvedi besomučnom lovu (jedan od morbidnijih je švajcarski pristup koji je doveo do njihovog istrebljenja), desetkovanim nosorozima i slonovima još uvek režu rogove i kljove, izvesne krabe su skoro istrebljene od strane faramaceutskih korporacija… Ovaj teror je bezgraničan.

Sa druge strane mlečna industrija, utemeljena na silovanju krava koje moraju stalno biti trudne da bi „davale“ mleko i čiju decu čovek odmah po rođenju oduzima a mušku ubrzo i ubija, sprovodi neopisiv horor kome nismo neposredni svedoci iz jednostavnog razloga što je proces na farmama i u klanicama brižljivo skriven (i marketinški opran preko simpatične ambalaže i ljupkih reklama za „zdrave“, „domaće“ ili bilo kakve druge mlečne proizvode). (U)poznavanje suštine „dobijanja“ mleka nas približava osvešćivanju kompleksnog mozaika eksploatacije koja ne poznaje granice morbidnosti, bilo da se radi o proizvodnji jaja, riblje paštete ili pak testiranju lekova na mačkama, miševima, zečevima, psima, majmunima…

Kakve veze ima specizam sa pojmom publike? Ima, jer je čovek sposoban da bude nemi posmatrač pomenutih procesa (bilo da ih poznaje u potpunosti ili da ih, mnogo češće, samo naslućuje) i da ih istovremeno aktivno podržava odnosno u njima učestvuje kao potrošač, što je i njegova ultimativna funkcija u totalitarnosti specizma (i naravno (nekro)kapitalizma). Publika smo, kupci smo, oni smo koji naručuju, a evo već skoro dve godine i zamorci bizarnog globalnog eksperimenta in vivo – što je zapravo znak da nismo poslednja karika specističnog lanca, već da smo sve raspršenije integrisani u merkantilnonadzorni matrix.

Handke rasčara pozorišni sistem tako što se veoma neposredno referiše na njegovu pozadinu koja je ustvari njegova suština. Procedure dolaska u pozorište, kupovine karata, smeštanja posmatrača u redove, aplaudiranja, dizanja i spuštanja zavese, pokušaji razumevanja teksta koji izgovaraju glumci ili lovljenja smisla predstave su neki od mnogih znakova suštinskog otuđenja – onog koje omogućuje osnovni odnos koji je odnos kupoprodaje. Simbolni kapital (scenskog) umetničkog dela koje može imati revolucionarni/oslobađajući potencial se tako pretače/prevodi u realni/opipljivi kapital, u nešto čemu je pre svega dodeljena vrednost: karta košta toliko i toliko, prevoz do pozorišta toliko, čaša vina toliko, a honorar glumca onoliko. Umetnički čin je „osuđen“ da se probija kroz lavirinte ovih i onih valorizacija ne bi li bar na kratko zaživeo.

Sve to je itekako povezano sa vladavinom teksta ili tekstocentrizmom (aristotelizmom) koji je ključna karakteristika zapadnog pozorišta, za razliku od staroatinskog koje je bilo u velikoj meri zasnovano na situacijskosti, ambijenalnosti i neposrednoj povezanosti među svim prisutnima; izvođač je bio fluidan a ne fiksni pojam, predstava je bila događaj i praznik s mogućnošću interakcije a ne eksponat za pasivno posmatranje, formalno se je afirmirala pesma-ples a ne tekst kao interpretacija. Florence Dupont u knjizi Aristote ou le vampire du théâtre occidental (izašloj 2007. godine) lucidno ogoljava tekstocentrično/dosadno pozorište iz te perspektive.

Režija Ljubiše Ristića je u ovom slučaju dosledno ritmička i sa naglaskom na telesnom pokretu velike grupe izvođača, bilo indivudualnom ili grupnom, često repetitivnom. Striktna ritmika obezbeđuje da tekst nesmetano, jasno i energično teče, pa tako indirektno asocira i na jezike Becketta i Ionescoa (iako je Handekeova perspektiva ekstrovertirana). Postavka je iskreno moderna (pre nego postmoderna ili modernistička) jer na osnovu ne lepi nikakve dekorativne, komentarske ili egzibicionističke dodatke, već teži jasnosti i preglednosti koja izlazi skoro isključivo iz moći prezence. Zato bi, čini se, bila moguća i sa drastičnije redukovanim tekstom (iako spada među retke izvedbe u kojima pratiti tekst nije dosadno), a svakako i sa drugačijom vokalnom dinamikom (koja je pretežno agitpropovska, pa bi možda baš zato bilo zanimljivo tu i tamo smanjiti glasnoću ili samo prorediti govorenje). Bez obzira na to formalno pitanje, koje nije ništa drugo nego pitanje odnosa izvođačevog glasa i tela te prostora, dakle onoga što izvođenje kroz taj odnos emituje, mlada ekipa uspeva da itekako razmrda scenu i pošalje baš onu energiju ili, bolje, potenciju koja je u datom kontekstu neophodna.

Iako se (zahvaljujući tekstu i režijskom pristupu) većinom kreće po graničnoj crti koja nas podseća na vekovnu scensku šizmu (razdvajanje publike od glumaca), predstava ostaje u režimu auditorijum-pozornica. Ta činjenica svakako ne obavezuje ovaj projekat na neki drugi pristup niti bi mogli reći da je upotrebljena uobičajena prostorska konstelacija „pogrešna“, ali se – zbog kontrasta između kritičkog sadržaja i ambijenta u kome se nalazimo – pred nama prosto otvara neka druga perspektiva: sedimo u publici, posmatramo i slušamo, ali znajući da bi moglo i nekako drugačije. I što je važno, to će u ovom slučaju osetiti i oni koji možda nikada ne bi imali priliku da osveste pomenutu šizmu. Psovanje publike koje je moguće pogledati svakih nekoliko nedelja je beogradska dragocenost.

Ukoliko osećamo/otelotvorujemo otpor prema dominantnom sistemu sveopšte separacije, segregacije, klasifikacije i prebrojavanja, nećemo moći sebe videti (samo) u ulozi dela publike čak i kada sedimo razvrstani u auditorijumu. Publika prosto ne postoji (prvo metaforički a onda i bukvalno) tamo gde je umetnost stvar zajedništva, gde je stvaralački proces stvar samoorganizacije i samoupravljanja. Kao što se i specizam topi svaki put kada dođe do preskoka koji povezuje „kategorije“ (oblike) života koje čovek voli da naziva vrstama ili rasama ili nacijama. Nismo samo nemi posmatrači klanja i potrošači na njemu zasnovane industrije. Nismo samo pretplatnici na proizvode spektakla, nego i neko ko ga može subvertirati. Institucije, teatre (kazališta, pozorišta, gledališča), tehnike i kanone poznajemo, ali ih i izvrćemo da bi se njima igrali. Nismo zamorci već borci. Performativno nije u drami nego u situaciji. Situacije dramatizuju ona tela, pokreti, gestovi, muzike i metakoreografije koje prekoračuju zabrane. Neki glumci i režiseri to naslućuju. Misteriozna mačka iz KPGT-a to dobro zna.

…………………

#psovanjepublike #publikumsbeschimpfung #kpgt #beograd

Peter Handke: Psovanje publike (Publikumsbeschimpfung / Offending the Audience). Režija: Ljubiša Ristić. Produkcija: KPGT. Beograd, 15. nov. 2021.

performans lahko podprete s prostovoljnim prispevkom (paypal, kartica) ali pa pišite za dogovor. Hvala, ker berete in prispevate po svojih močeh.