Овај есеј је настао на основу два гледања представе 2020 у Љубљани: предпремијере, 24.1.2020., и репризе, 19.9.2020. Због забране јавних догађаја у Словенији а затим и промене процедуре за публику и извођаче у поново отвореним позориштима (која ће се ускоро опет затворити), те забране интеракције са публиком, између два извођења настају одређене формалне разлике које не утичу негативно на моћ израза, али сужавају јавну перцепцију представе у контексту новог феномена: позоришта без гледалаца.

…………………

По мотивима текстова Јувала Ноаа Харарија:
2020. Концепт и режија: Ивица Буљан. Драматургија: Петра Погоревц. Копродукција: СНГ Драма Љубљана, Местно гледалишче љубљанско и Цанкарјев дом.

Историја човечанства: неизмерна маса свега у свему и ничега у ничему; чињенице и псеудочињенице, записане и незаписане; фикција, машта, немогућа истина; доминација овога или онога; обухватање времена које (заправо) не постоји; овде и сада, негде и некада; неистинита прича која је могућа по заслузи мерења времена и бројања непребројивог; свакако не-прича.

Човечанство: надреални збир појединачних човечјих животиња; апстрактна, чак и виртуелна заједница; хуманизам који искључује одређене/многе нечовечје али и човечје животиње; конструкција и деструкција; рат и мир; електрика, солитер, семафор; затвор, вртић, опера; лудило, наука, бескућништво; конгломерат свих нас, земаљских бића.

Уписати у историју значи неутрализовати потенцијале, деполитизирати, отуђити памћење, уклонити сензуално, преобликовати га у фактичко, бирократизовати, архивирати (бибилотека, интернет, базе података, сервери, алгоритми). Хисторизација преобликује сензуалност за технократске потребе.

Разлика између памћења и историјског памћења, разлика између начина и предмета мишљења. Тумачити (утврђивати канон) и мислити (делиријум писања у Делезови Критици и клиници). Мислити у времену немишљења. Мислити кроз животињу у себи. Животиња у теби јер си животиња. Човек си јер си уписан у историју, а не зато што не ходаш на четири ноге. Човек си јер летиш авионом а не крилима. Људи смо јер знамо да употребљавамо телефон.

Човек аутор атомске бомбе, неко. Човек аутор слободно доступне бесконачне енергије за све, Никола Тесла. Човек који коље краве у кланици, неко. Човек који монтира жилет-жицу на државној граници, неко. Човек који прелази границу преко жице, неко. Срна која умре на тој жици док је покушава прескочити, неко.

Шта је записано и шта није, шта је преведено и шта не, шта је важно и шта мање важно? Историја борби је историја утвара; изборено, остварено, изгубљено, опет изборено итд.. Слобода, револуција и љубав нису историјске категорије, нису категорије. Револуција се измиче, историчари је стално лове и покушавају фабуларизирати, револуција израста, перформира се и ситуационира, апаратус је негира, естетизира, револуционирамо себе у пукотинама империје, изван домашаја биополитичке машине. Питање љубави.

Могло се осетити – то је кључно – да је расположење креативне екипе живахно, како током процеса настајања представе 2020, тако и током извођења. Задатак је несумњиво био захтеван: удубити се у извесну визију човечанства, погледати уназад и унапред, обрадити прошлост – веома клизаву материју – од Великог праска до данас, уплести саморефлексију, извући одређене нагласке (из питања еволуције, постојања, вештачке интелигенције, удобности живљења) и инсценирати их. Извор су биле Хараријеве књиге.

Док се љубљанчани шетају по Путу уз жицу, граница Словеније је опточена жилет-жицом.“ Приближно тако звучи једна од реплика које одражавају ширу слику околине у којој живимо; и нас као заједнице која, свесно или не, саучествује у одржавању актуелног стања. (Пут уз жицу, на словеначком Пот об жици, званично Пут сећања и другарства, је приближно 40-километарска променада у облику обруча око Љубљане; представља јединствени амбијентални споменик који чува сећање на потпуно ограђивање града бодљикавом жицом од стране италијанских окупатора током другог светског рата.)

Преко сцене прелети астронаут, човек слети на Месец, игриво хуморан призор. Био је Американац, шта год то значило. If you believed they put a man on the moon. Хуморни поглед на тематику је развучен од увода (представа почиње имитацијом Славоја Жижека) до закључка, највише на наративном, а донекле и на визуелном нивоу те на нивоу телесног покрета. Смејати се историји у лице – гест који (намерно или не) одбија или релативизује хисторизацију. Али је нарација као доминантан фактор ипак афирмише. Прављење фабуле такорећи уживо, тамо-амо по дворани (таласање дигнутих руку публике на наговор Марка Мандића) оставља утисак велике навезаности на кориштене текстуалне мотиве, можда и на материјал који је настао током процеса стварања представе.

Видеопројекција дешавања у позадини позорнице или над њом делује вишезначно: својствено „уфилмљавање“ алудира на медиатизирану стварност, лепо извуче потентне детаље (крупни план камере), допушта паралелну перспективу (потапање, онеобичавање), а делимично и доприноси напумпавању наратива. Пробе су биле изразито богато фотографско и видео документиране – обиље визуалија на друштвеним медијима, Земља-мехур као главни рекламни мотив и видеопројекције, све то чини неку паралелну реалност пројекта и одаје утисак слојевитости кога би у самој представи вредело још изоштрити (до крајности?).

Изведба делује слабије тамо где нуди фактичке везе са општим местима – општим у фикцијском, футуролошком, хараријевском значењу –, а моћнија тамо где напусти потребу за интерпретацијом тих (задатих) места и где очигледније излази из личног изјављивања, глумачког, режијског и драматуршког, које успоставља подлоге за креирање општих места у сензуалном и контемплативном контексту. У тој разлици између покушаја контекстуализације (привидних) општих места и својеврсног ослобађања глуме настаје контраст између прва два и трећег дела представе који је динамички и драматуршки више дефинисан.

Представа 2020 је најелоквентнија тамо где равне Хараријеве мотиве (исходишта) храбрије преради, ситуационира (укључи у овде-сада) и с тим најави могућност политизације односно повезивања са заједничким: телевизијски надреализам (група глумаца у talk show-у); америчка потреба за празним блебетањем (Харари и власник Фejсбука Марк Цукерберг у зеновском врту, бескућница која упадне у сцену); интервју који води глумица Звездана Млакар, у свакој изведби са другим саговорником (једном са кореографом представе Ахмедом Соураом; други пут са уметником Петром Давидченком који је пар дана пре појео живог шишмиша пред парламентом у Љубљани). Све то се у последњем делу представе заврти на ротирајућој сцени. Фрагменти (призори/кадрови/канали) се измењују, све брже окретање позорнице узрокује неизбежне, неповратне, (привидно) неконтролисане резове. Ту слојевитост покаже своју пуну снагу. Речита и комуникативно јака концентрација спектакла и, такође, његове иза-сценске (на први поглед невидљиве) димензије.

Видљиво је, ипак, извесно колебање између „спектакуларног“ приступа кога омогућује врхунска сценска технологија, и неког другог, „сигурнијег“ пута инсценације. И ако је на првом извођењу управо из тог разлога умереност ублажавала потребу за показивањем става, је на „епидемијској“ репризи изјава односно порука била приметно изоштрена. Парадоксално, у трећем делу постигнута потпуна изоштреност долази управо из фокуса на причу – али ону саботирану, луцидно фрагментирану и искривљену –, док покушај (перформативне) децентрализације прва два дела застане на половини експеримента упркос бризи о фабули (или управо због ње?) и интерактивности (да ли и како заротирати аудиторијумски ред/поглед и физички померити гледаоца).

Колебање између концентрисања и децентрализације догађања би могла да разреши или разјасни одлучнија редукција – која је и била видна током репризе – и, последично, прегледнији прелаз са неизбежно магловитог појма човечанства на лакше „управљив“ појам човека; говоримо о контрасту између историје и себства.

Потенција представе 2020 је у намерном укривљењу спектакуларног; мање у смислу перфорације позоришне конзерве, више у значењу окретања себи док летиш над позорницом. Побећи себи на пробама, у процесу, као учесник представе, изнети ту атмосферу „напоље“, раширити ужитак у глуми, игрању, певању и покрету, укривити спектакл, одбацити Харарија (што се и догоди када овај мало одлепи), ујести гледаоца (у првој верзији то шаљиво ураде „шишмиши“ приликом утрчавања у публику). Драгоцено је што нам је екипа представе показала да све то зна и да је изабрала управо тај пут.

2020 уноси свежину у (позоришни) јавни простор јер се, кроз играње са елементима попа, празновања, циркуса – и уопште приступима незападног театра –, одмиче од глуме доносећи критичку оштрину у дијалогу са дечјом разиграношћу. На тај начин подржава наду у заједништво мислећих људи у немирним новим двадесетим.